Прочитајте ауторски текст носиоца листе Алтернатива за Србију, председника Народне странке Владимира Гајића, објављен на руском порталу “РТВИ“.

Зашто ниједан српски политичар, било да је то Вучић или његови противници, неће смети да уведе санкције против Русије и коме су заправо корисни студентски протести које у Москви називају обојеном револуцијом? Лидер Народне странке Србије Владимир Гајић говори за РТВИ ко, по његовом мишљењу, стоји иза студентског покрета, зашто је прерано отписати Вучића уочи избора и због чега пут Србије у Европску унију сматра обманом у којој и сама земља учествује.

Српски протести су „обојени“, али нису револуција

У Москви кажу да се у Србији припрема обојена револуција, а исто говори и Вучић. Ову причу вероватно можемо назвати „обојеном“, али сумњам да је револуција.

Упоредите је са правим обојеним револуцијама – успешном у Украјини и неуспешном у Грузији. Поред локалних разлога, тамо је деловао снажан утицај колективног Запада – медијски, финансијски и дипломатски. У Србији тога нема. Ни Брисел, ни Француска, ни Немачка не врше отворено притисак на садашњу власт.

Овде, међутим, како ми се чини, делују западне обавештајне службе, пре свега немачке и британске. Обавештајну службу је тешко ухватити на делу, па остаје само осећај да се нешто догађа. Преокрет се у том смислу, по мом мишљењу, поклопио са Вучићевим позивом на војну параду у Москви 2025. године. Након тога студентски покрет је ођедном престао да личи на спонтани и почео је да изгледа као веома озбиљна организација – и политички и технички.

То упада у очи, јер ми као народ нисмо нарочито способни за такву самоорганизацију, што су показали и ранији протести против Вучића – „Један од пет милиона“, протести против ковид ограничења и протести 2023. године након стравичног масовног убиства у београдској школи „Владислав Рибникар“. Последњи су се одвијали под паролом „Србија против насиља“, али сви су остајали спонтани и крхки и нису постигли никакав политички успех.

Да би се режим срушио, то није неопходно; довољно је држати земљу у нестабилном стању и подривати њен унутрашњи сукоб, који се заоштрио током последњих годину и по дана. То је најгори сценарио и за опозицију и за саму власт, јер је у суштини удар на Србију. Примери су нам у близини – Македонија након свргавања премијера Груевског, Бугарска, Молдавија, Румунија, где је кандидат који је победио на изборима уклоњен из трке, а пре неколико дана, како видим, чак и ухапшен да не би могао да се врати у политику.

Наша прича не досеже револуције којима је дириговао Запад – оне су биле много опасније. У Украјини је таква револуција довела до промене режима, а то је на крају послужило да се испровоцира садашњи војни сукоб између Русије и Украјине.

Ниједан српски политичар неће увести санкције Русији

Србију оптужују за испоруке оружја Украјини. Званично је то демантовала, позивајући се на провере крајњег корисника. Али када продајете оружје ради зараде, готово је немогуће до краја пратити где ће оно завршити. Руска обавештајна служба је саопштила да је испорука било и, ако је тако, то је сигурно тачно. Питање је да ли је за то постојала воља Србије, а ја искрено сматрам да није.

Вучић мора да води рачуна о расположењу народа, а више од 80 одсто Срба је, по мојој процени, на страни Русије – и у овом сукобу и уопште. Често ме питају одакле Србима, који се ретко руководе сопственим интересима, такав емотиван однос према Русији. Увек одговарам исто – нису Руси никада нису пуцали на нас. То зна сваки Србин, чак и онај који је далеко од историје и политике. А, од колективног Запада смо у 20 веку преживели најмање два геноцида, у Првом светском рату и у Другом светском рату. Овај избор народа немогуће је променити и сваки српски политичар мора да га узме у обзир.

За Русију би наше санкције биле симболичне – она је издржала 40.000 санкција Запада и није се урушила, а без српских шљива и малина њеној економији се ништа неће догодити. Али то би било симболично издавање нашег пријатељства и савезништва, а Русија то Србији не би опростила, ко год овде владао.

Осим тога, територијални интегритет Србије по питању Косова и Метохије штити руски глас у Савету безбедности УН, док ми тамо немамо свој глас. Без чланства у УН држава де факто не постоји, а питање чланства самопроглашеног Косова се чак ни не износи пред Савет безбедности, јер се зна да би Русија одмах ставила вето. Народ то разуме, и када би Вучић увео санкције Русији, изгубио би више од половине бирача, ако не и све, и више не би могао да се извуче.

Ко стоји иза студентске листе

На предстојећим изборима главни противник Вучића је студентски покрет, иако се на његовој листи не налази ниједан студент. Још пре годину и по дана, када су студенти одлучили да сами не буду на листи и да своју славу препусте онима које изаберу, рекао сам да су тиме показали да су нечије фигуре – питање је само чије. Сада видим много знакова да су у то озбиљно умешани бивши руководиоци Демократске странке из времена њене власти.

А, првобитни план је пре свега припадао професору Милу Ломпару, једном од најугледнијих српских интелектуалаца и патриота. Он је подржао протест који је стајао између националне и грађанске политике и сматрао да таква мешавина може донети успех на изборима. Дуго су лидери покрета били он и ректор Београдског универзитета Владан Ђокић – по мом мишљењу, интелектуално много слабији, али је свој ректорски ауторитет ставио иза покрета. На крају су обојица уклоњена, при чему је Ђокић постао колатерална штета, јер је главна мета био Ломпар. Без њега на листи није остао буквално ниједан кандидат коме би српски народ веровао као патриоти – макар у томе да неће увести санкције Русији.

На крају је настала, како се каже, „грађанистичка“, а у суштини проевропска листа. Од самог почетка њен стратешки и сасвим достижан циљ био је да уништи садашњу проевропску опозицију са њеном паролом „Европска унија нема алтернативу“, и управо ће се то догодити.

Шта је у тој врећи, види се по телевизијским дебатама. Представници листе тамо су наступили веома лоше – њихова ректорка Академије уметности, на пример, изгубила је од председнице парламента Ане Брнабић, којој би са било којим стварним лидером опозиције било много теже. Након тога су одустали од дебата. У политици делују неписмено и не усуђују се да се изјасне о кључним питањима. А сада тврде да им је Устав симбол. Ја сам по професији адвокат и уверен сам да га је мало ко од њих држао у рукама, а још мање их је прочитало макар једну страницу.

Због чега је прерано отписати Вучића

Ипак, ово су најнепредвидљивији избори од када је Вучић дошао на власт. Раније је увек био апсолутни фаворит, али треба имати у виду да је на власти већ 14 година. То је много чак и без политичких грешака – чак се и метал, како се каже, умори.

Много је грађана спремних да гласају за његов одлазак без обзира на то ко ће доћи уместо њега, али то није довољно за победу. А власти иде на руку то што говори отприлике овако – да, грешили смо, има и корупције и промашаја, али погледајте оне који желе да нас замене, ми нисмо ништа гори.

Вучић има стабилних два милиона до 2,2 милиона гласова. Чак и ако све остале странке добију нула, опозиција би дошла до приближно 1,4-1,45 милиона, а за победу је потребно око два милиона. Дакле, Вучићу треба одузети између 300.000 и 400.000 гласова, а цела његова кампања усмерена је на то да се то не догоди. По мом мишљењу, у томе је успео – у свих 150 општина Србије ниједан члан локалне администрације није га напустио.

Не верујем последњим анкетама према којима Вучић има више од 40 одсто, а студенти између 32 одсто и 36 одсто. Готово сам сигуран да они који их објављују нису спровели никаква истраживања, иако се позивају на телефонске анкете. А такве анкете су у садашњој подељености потпуно непоуздане, јер не видите саговорника и не можете бити сигурни чак ни да ли је мушкарац или жена. Смисла имају само теренска истраживања, али она су ужасно скупа, између сто и двеста хиљада евра. Најозбиљнија таква агенција је Ипсос, али она не објављује своје податке, јер њена истраживања, по свему судећи, плаћа Вучић.

Видимо да је у 15 општина у којима су одржани локални избори СНС победио свуда са резултатом већим од 50 одсто. Сматрало се да ће га висока излазност уништити, али је излазност понегде порасла и до 70 одсто, а он је ипак победио.

Стара опозиција, а сада и студенти, веома потцењују Вучића. Он је невероватно снажан као политички технолог и у борби за власт и у њеном задржавању, и ако успе да сачува своје бираче, неће моћи да изгуби. Како му одузети гласове – загонетка је коју до сада нико није решио. У суштини, његови бирачи су старо патриотско бирачко тело Српске радикалне странке Војислава Шешеља, из које је Вучић заједно са Томиславом Николићем изашао 2008. године да би основао садашњу Српску напредну странку. Када би Вучић сутра напустио политику, 90 одсто тих људи отишло би патриотама. Зато се режим труди да спречи уједињење патриотских странака, такозваних десничара, којима припадам и ја са својом Народном странком. Заједно бисмо могли да добијемо 15 одсто и постали бисмо Вучићу најопаснији противник.

Зашто ће победу Вучића признати и Москва и Европа

За сада Вучића подржавају Срби из Републике Српске, Црне Горе и са Косова, као и Српска православна црква, а бирачи виде да није одустао од патриотске линије. Уступке по питању Косова, кораке према Европској унији и сусрете са Зеленским доживљавају као принудну политику коју води невољно, само да га не би „самлели“.

Када је Зеленски, кога овде подржава не више од 10 одсто људи, долазио у Београд, прво сам помислио да Вучић веома много ризикује, али сам касније схватио да је посета била усаглашена са руском дипломатијом. Дан касније Лавров је изјавио да Москва са разумевањем гледа на Вучића, који се налази под страшним притиском. А сада је и Путин рекао да се нада да ће га видети као новог премијера Србије. Шта је то ако не подршка?

Чак сам предвиђао да ће му први честитати Макрон – вероватно захваљујући уговору о куповини авиона „Рафал“. А када победу Вучића признају са све четири стране света, наставак протеста биће једноставно бесмислен.

Ипак, криза се може наставити и након Вучићеве победе, јер је задатак покрета који му се супротставља да учини тако да се стално нешто догађа. Нажалост, да би се наш народ покренуо, потребна је трагедија, јер бољи живот, демократија и политички принципи не изводе га на улице. У мају 2023. године тринаестогодишњи ученик убио је из ватреног оружја девет ученика и чувара у београдској школи „Владислав Рибникар“, следећег дана двадесетједногодишњи мушкарац убио је осам људи у селима код Младеновца, а 1. новембра 2024. године на реконструисаној железничкој станици у Новом Саду срушила се бетонска надстрешница и погинуло је 16 људи. Све то није било могуће контролисати, али управо су такве трагедије покретале немире. Они који стоје иза протеста сваку такву трагедију представљају као последицу корупције, како би усмерили гнев људи против власти, иако, заправо, овде нема никакве везе са корупцијом.

Како се пут у Европску унију показао као обмана у којој и сама Србија учествује

После победе Вучић ће наставити политику „четири стуба“, коју је још формулисао Вук Јеремић, мој претходник на челу Народне странке, када је руководио српском дипломатијом – добре односе са Америком, Русијом, Кином и Европском унијом.

Наш природни савез је са Русијом и Кином, међутим ми не можемо да ратујемо, макар под наводницима, са ЕУ и Американцима – у таквом рату страдали бисмо само ми.

Али надам се да ће се Европа променити. Ако следеће године Марин Ле Пен постане председница Француске, европска политика ће се потпуно преуредити, а бриселска администрација ће се урушити. У Немачкој АфД преузима гласове ЦДУ-у, а ЦДУ сада може бити спашен само уласком у коалицију са њом, и то већ као млађи партнер. А једно од првих места у програму АфД-а заузима повлачење признања Косова. Околности се слажу у нашу корист без икаквог нашег учешћа, а то се догађа једном у сто година.

Сада је све другачије, а циљ колективног Запада, како га ја видим, јесте да ослаби и власт и Србију као државу.

Покрет је покушавао да изгледа патриотски, али се на крају показало да то није.

Вучић је 2012. године имао огроман коалициони потенцијал, сада га више уопште нема и мора да победи резултатом већим од 50 одсто.

Али најважније је шта ће бити дан након избора. Москва и Пекинг ће честитати Вучићу, то је природно, али за унутрашњу политичку сцену много је важније то што је он, по свему судећи, обезбедио подршку Макрона и фон дер Лајен.

Владимир Гајић
председник Народне странке