Случај опасног отпада у Хрватској руши две заблуде проевропских лобиста у Србији: прву, да је чланство у Европској унији само по себи гаранција високих еколошких стандарда, и другу, да заштита животне средине није питање националног приоритета и државног суверенитета.
Држава не мора да изгуби ни педаљ територије да би изгубила део свог суверенитета. Довољно је да није способна да од страног интереса заштити здравље својих грађана, своју воду, земљу и природне ресурсе. Зато Госпић није само еколошки проблем Хрватске – то је стратешки проблем Хрватске и европски скандал из којег Србија мора да извуче поуку.
На подручју Госпића утврђено је приближно 37.000 тона закопаног и расутог отпада, укључујући остатке обраде електронског и медицинског отпада, уз озбиљно загађење земљишта и присуство ПФАС једињења у поџемним водама.
Сама хрватска влада сада саопштава да ће око 30.000 тона опасног отпада морати да буде извезено из земље јер Хрватска нема одговарајуће одлагалиште за њега. Апсурд је потпун: отпад који данас мора да се извози из Хрватске зато што Хрватска нема услове да га безбедно збрине, претходно је могао да буде увезен, довезен из једне чланице ЕУ и закопан у другој. Ако то није слом система контроле и безбедности ЕУ, шта јесте?
И зато главно питање није само ко је отпад довезао и ко је на њему зарадио. Главно питање је како је систем Европске уније, који претендује да строго контролише прекогранично кретање опасног отпада, дозволио да десетине хиљада тона отпада пређу границе и заврше у земљишту пре него што је држава реаговала.
А постоји и питање које земље Балкана не смеју да избегавају: зашто се управо овај простор изнова појављује као место на којем се складишти, прерађује или завршава отпад који долази из економски развијенијих европских држава? Зашто би Балкан прихватао еколошки ризик, док се профит и корист задржавају негде другде? И где престаје слободно кретање робе и капитала, а почиње претварање периферије Европе у простор на који је лакше пребацити оно што други не желе у свом дворишту?
Госпић, притом, није усамљен случај.
У Биљанима Доњим је још од 2010. године одложено око 140.000 тона отпада. Суд правде ЕУ је 2019. утврдио да Хрватска није испунила своје обавезе, а 2025. године јој је због неизвршења пресуде одредио милион евра паушалне казне и додатних 6.500 евра за сваки дан кашњења.
Петнаест година проблема у држави чланици ЕУ довољан је одговор свакоме ко чланство у Унији представља као аутоматску гаранцију функционалних институција и високих еколошких стандарда.
Посебно је узнемирујуће што су Биљане Доње српско повратничко место, у којем су Срби према попису из 2011. чинили огромну већину становништва. Зато јавност има право на недвосмислен одговор и на питање да ли је структура становништва на било који начин утицала на однос институција према овом проблему.
Али тровање животне средине и угрожавање јавног здравља није ништа мање недопустиво ако се трују „своји“. Проблем је зато много далекосежнији. Овде нису заказале само хрватске институције. Оне су показале колико је опасна заблуда да чланство у ЕУ само по себи гарантује безбедност грађана и колико је погрешно екологију одвајати од националних стратешких интереса и државног суверенитета.
Србија зато своју воду, земљу, природна богатства и здравље својих грађана не сме да подређује ни Бриселу, ни страним инвеститорима, ни било чијим интересима – јер држава која то чини добровољно се одриче дела сопственог суверенитета.
Ања Јевић
генерални секретар Народне странке
