Прочитајте ауторски текст председника Народне странке, адвоката Владимира Гајића, објављен у данашњем издању листа “Политика”.

„На крају, ваља указати да јавни тужилац пропушта да у образложењу оптужнице јасно назначи који од предложених доказа указује на постојање које од чињеница наведених у диспозитиву оптужнице, не описује стање ствари према резултатима истраге нити износи своје становиште о изнетим одбранама окривљених, већ само преписује писану документацију и интерпретира одбране окривљених, исказе сведока и вештака а уз оптужницу, поред доказа чије извођење предлаже, доставља суду, потпуно неселективно, све доказе које су прикупљени током истраге, односно мноштво докумената који су потпуно несистематични, исти документи се понављају и по више пута, те доставља и оне документа који су потпуно ирелевантни, што додатно уноси конфузију и непотребно оптерећује свакако обимне списе предмета обзиром на предмет и сложеност кривичног поступка“.

Ово је извод из одлуке Вишег суда у Новом Саду КВ 1408/24 од 12. марта 2025.године којом се оптужница ВЈТ Нови Сад враћа назад у истрагу.

Цитирао сам последњи пасус одлуке ванрасправног кривичног већа Вишег суда у Новом Саду на страни 39 којом тај суд путем наредбе враћа оптужницу Вишем јавном тужилаштву (ВЈТ) у Новом Саду од 30. децембра 2024. године назад у истрагу.

Верујем да ће и правном лаику бити јасно, када прочита овај део судске одлуке која делује као својеврсна школска лекција новосадским тужиоцима, у којој мери је оптужница од 30. децембра 2024. године у кривичном поступку који се води против већег броја лица због трагедије од 1. новембра 2024. године била правно неутемељена.

Ни после девет месеци од пада надстрешнице у којој је животе изгубило 16 грађана Србије нема оптужнице. Да ли је то само по себи довољан разлог да се врховни државни тужилац Загорка Доловац запита има ли места размишљању да се после 15 година на челу српског тужилаштва повуче са функције? Нажалост, изгледа да то Загорки Доловац није довољно.

Главни, круцијални и одлучни доказ у овом кривичном поступку биће мишљење вештака. Они би требало да дају коначан одговор на кључно питање у поступку, а оно се своди на следеће: који су узрочно-последични разлози због којих је 1. новембра 2024. године пала надстрешница на железничкој станици у Новом Саду? Правници не могу да дају одговор на то питање.

Трагедија у Новом Саду се није догодила због корупције, како је склона да верује лаичка јавност. Корупција би морала да се истражи и процесуира, ако је било, чак и да се није догодила трагедија. Овде је струка проблем.

Тужиоци су током истраге пропустили да примете и истраже ради утврђивања одлучних чињеница читав низ догађаја. То нису мали пропусти, то су, по мом мишљењу, колосални пропусти.

Тако је тужилаштво пропустило да се осврне на чињеницу да кривично гони професора Милана Спремића у својству известиоца пред Републичком ревизионом комисијом, али не и чланове те комисије који су два пута донели одлуку да без примедби пропусте пројектну документацију.

Није поступање Спремића изазвало последице евентуалног пропуштања, он је био известилац, него, ако их је било, то је својим одлукама изазвала сама комисија.

Новосадски тужиоци су одбацили сасвим утемељену кривичну пријаву, коју је пре подизања оптужнице у децембру 2024. године поднео бранилац једног од окривљених, против одговорних лица која су учествовала у издавању пробне дозволе за отварање железничке станице.

Наиме, отварање станице је правна радња, а не свечаност отварања на којој учествују министар, градоначелник и друга лица из света политике. У складу са Законом о планирању и изградњи уређен је поступак издавања такозване дозволе за пробни рад објекта инфраструктуре. Није немогуће да ће се на крају кривичног поступка испоставити да је ово један од кључних догађаја који су утицали на изазивање опште опасности и трагичан догађај 1. новембра 2024. године. У којој мери је реч о великом пропусту говори чињеница да је на основу поменуте кривичне пријаве оптужницу подигло ВЈТ у Београду и та оптужница се сада налази у процесу судског испитивања у другом степену, пошто ју је потврдио Виши суд у Београду.

Када је реч о такозваној београдској оптужници, која се односи на питање издавања дозволе за пробни рад Железничке станице Нови Сад у априлу 2024. године, Загорка Доловац је свесно предузимала радње како би дезавуисала ову оптужницу.

Она је користећи своја права одузела предмет ВЈТ у Београду након подизања оптужнице и упутила га у надлежност Тужилаштву за организовани криминал, које на основу закона није надлежно да поступа у конкретном случају, јер се предмет оптужења и лица која су оптужена не односе на оне случајеве у којима се по закону заснива надлежност такозваног специјалног тужиоца.

Како би спречила ову оптужницу, Загорка Доловац није дала могућност ВЈТ у Београду да изјави правни лек против њене одлуке којом се мења тужилаштво које ће бити надлежно у поступку, а данас видимо да је питање шта би се десило са овим оптужењем да Виши суд у Београду није у међувремену потврдио оптужницу и тако њену судбину препустио судском одлучивању.

Свако би се запитао зашто Загорка Доловац ово ради. Зашто подржава став новосадских тужилаца по којем је неважно ко је издао и у каквој процедури дозволу за пробни рад Железничке станице Нови Сад на период од годину дана? Да парадокс буде већи, та дозвола је била на правној снази све до почетка априла 2025. године.

Налаз и мишљење вештака који је чинио тим од двадесетак стручњака различитог профила указао је на неколико кључних момената због којих је пала надстрешница.

Један од кључних је пропадање конструкције до нивоа већег од 40 одсто, при чему неколико затега више уопште није имало носивост, па је тако један од вештака, испитан у допунској истрази, рекао да би надстрешница сигурно пала и да се нису изводили било какви радови на њеној реконструкцији и адаптацији.

Други разлог који су утврдили вештаци односи се на додатно оптерећивање надстрешнице које је изведено супротно пројектној документацији.

Упркос том закључивању вештака, новосадски тужиоци су изгледа дали опрост грехова (индулгенцију) онима који су били одговорни за извођење радова. Чак и грађевински дневник потписан 4. јула 2024. године, дакле дан пре свечаног отварања 5. јула, констатује да је станица спремна за отварање. Овај доказ није предложен у оптужници да се изведе као доказ пред судом.

„У току поподневних часова, у више наврата неколико (неидентификованих – ако су путници њихови подаци су у систему железнице унети приликом куповине карата) грађана, вероватно путника, обраћали су се радницима благајне у Шалтер сали Железничке станице Нови Сад да пријаве како су уочили да се са крова зграде која је тик изнад предметне бетонске надстрешнице, пада на тло ситан шљунак. Благајници су у вези тога упознали Симовић Веселина, шефа секције АД ’Инфраструктура Железнице Србије’ Нови Сад, више пута, и у једном моменту је исти сишао у хол испред зграде да оствари увид у пријављен, али ништа потом није предузето по том питању, те му благајници више нису ни пријављивали…“, написао је у својој изјави мајор полиције Игор Станковић неколико дана после трагедије која је од стране Полицијске управе Нови Сад достављена ВЈТ у Новом Саду. Извештај се односи на догађај од 1. новембра 2024. године, на дан пада надстрешнице.

Поступајући тужилац у вези са овим доказом није предузео готово ништа. Није покушао да тражи од полиције да пронађе грађане који су пријављивали отпадање шљунка на станици и да их саслуша, није извршио увид у систем железнице да би утврдио ко су лица која су куповала карте за воз, није прегледао сигурносне камере, није саслушао благајнице на станици, није учинио ништа конкретно да разјасни чињенице и утврди да ли је трагедија можда могла да се спречи у последњем тренутку.

Извештај савесног мајора полиције није придружен уз доказну грађу која прати оптужницу. Остао је у такозваним шкарт списима.

Утврђивање одговорности за трагедију у Новом Саду био је први захтев студентског протеста. Како је време одмицало, озбиљног интересовања за кривични поступак који се води у Новом Саду било је све мање. Мање-више све се прелило на политички терен, на пароле, дехуманизацију и сејање мржње међу грађанима.

Лаички приступ доминира и у медијима, штампа се не бави на озбиљан начин кривичним поступком. Вест је само оно што пумпа или одпумпава јавно мњење, а до истине и испуњења главног студенског захтева се може доћи искључиво правним путем у уређеном судском поступку. Да ли је до тога икоме данас стало, то би требало да се запитамо.

У следећем тексту покушаћу да осветлим улогу и значај одлука које су доносили у име АД „Инфраструктура железнице Србије“ председник скупштине те компаније и један од кључних директора у железници.

Њихова улога није мала. Моја указивања на њихову улогу имала су ефекта. Биће испитани као сведоци у допунској истрази.

Владимир М. Гајић
председниик Народне странке и адвокат