Преузето са портала Политика.

Криза може да буде решена само на изборима, а циљ студентске листе је да се промени опозиција и вероватно би покупила све гласове, пре свега, проевропске опозиције.

Зашто сте лично покренули народну иницијативу за оставку врховног јавног тужиоца Загорке Доловац?

Зато што сматрам да је јавнотужилачки систем у Србији у стању полураспада. То се најбоље види у кривичном поступку који се води пред Вишим јавним тужилаштвом у Новом Саду после несреће на Железничкој станици када је погинуло 16 људи, а који, бар колико је мени познато, води директно врховни јавни тужилац Загорка Доловац. Протекло је девет месеци и ми још немамо оптужницу. Мој лични утисак је да тужилаштво у Новом Саду није у стању да креира оптужницу која може да опстане пред судом. Ако узмемо у обзир да је то окидач друштвених немира који су почели у децембру прошле године и да је први студентски захтев био да се утврди одговорност оних који су одговорни за трагедију и смрт 16 људи, делује невероватно да нас је тужилаштво својим поступањем у протеклих девет месеци удаљило од правде коју грађани с нестрпљењем очекују. Она, наравно, не може да буде брза, јер је реч о врло деликатном процесу који ће трајати годинама, али да би имао неки исход у неком смеру који је на основу закона, мора да постоји квалитетна оптужница. А сведоци смо да је тужилаштво у тој истрази направило неколико кардиналних пропуста, за које је питање да ли ће уопште моћи да се исправе у будућности.

Шта још замерате у раду Загорке Доловац?

Загорка Доловац је 17 година на правосудној власти у Србији. Не постоји ниједан државни функционер који је толико дуго на власти у континуитету. Њу је поставила бивша власт Демократске странке, као њихов кадар и била је један од кључних људи у оној пропалој реформи правосуђа. Директно је учествовала у томе кога треба отпустити на нивоу београдских тужилаштава, да би 2010. године била постављена на место републичког тужиоца и на тој функцији налази се већ 15 година, само што се сада та функција другачије зове. Па чак и да иза себе има позитивне резултате, а нема их, то је један исувише дуг период у демократском друштву да заузимате једну од најважнијих функција уопште у државном систему, какву она заузима.

Како ће се разрешити актуелна криза у Србији?

Она може да буде решена само на изборима и мислим да је то једини начин у демократском друштву. Било какви револуционарни преврати нису потребни, а нема ни услова да до њих дође. Сви они који верују да је могуће спровести револуцију у огромној су заблуди. Власт има легитимитет јер побеђује на изборима последњих 12 година и има маневарски простор да одлучи када ће бити ванредни избори, а редовни морају да буду одржани најкасније почетком 2027. године. Ја их не очекујем у овој години и мислим да би евентуално најранији термин када би грађани могли на биралишта био пролеће 2026. године, мада мислим да је реалније да буду одржани крајем те године.

Какав је ваш став о студентима који су протеклих месеци блокирали универзитет и улице?

Ја сам од почетка подржао њих као младе људе с једним ставом да свака генерација има право на бунт, па и ова сада. И у том смислу тај почетак њиховог организовања и захтеви који су постављени и који су били апстрактни, флуидни и немогући да се изврше одмах, као што је, рецимо, да се преко суда утврди одговорност за трагедију у Новом Саду, а то једноставно не може да буде брзо. Међутим, оно што се касније догађало показује да, без обзира на чињеницу да огроман проценат студената није свестан како се то организује и ко тиме руководи, њихов циљ није била промена режима, већ промена опозиције. И сада смо сведоци тог тренутка када долази до отвореног конфликта између проевропске опозиције и студентског покрета, јер се од опозиције тражи да уђе у један политички остракизам – да се уклони с политичке сцене, што би било политичко самоубиство. То је немогуће и нереално очекивати да стане иза те студентске листе чију политику не знамо и енигма је који људи ће се налазити на њој и којима ће академци дати поверење. Мислим да би било фер да су студенти сами одлучили да иду на изборе и они лично буду кандидати на изборима, а не да преносе своје поверење на неке особе које су унутар тог покрета. Њихов циљ је сада већ јасан – то је да се промени опозиција, па да онда уђемо у неки нови период у којем ће ова садашња власт имати много кредибилног противника, а то би била та студентска листа која би вероватно покупила све гласове, пре свега, проевропске опозиције.

Недавно сте иронично позвали премијера Србије Ђуру Мацута да Влада Србије, после концерта Марка Перковића Томпсона и „усташког дернека” у Загребу, отвори ново преговарачко поглавље у преговорима с ЕУ под називом „Цивилизацијски стандарди”, у којем би Република Србија дефинисала мерила за напредак ЕУ у остваривању тих стандарда…

Мислим да би то било неопходно, с обзиром на гласну тишину која се чула из Брисела и других европских центара моћи после тог проусташког дернека у Загребу којем је присуствовало више од 15 одсто укупног становништва. Мислим да би било неопходно да, ако већ идемо тим европским путем, поставимо и ми нека ограничења као што је ово да је допуштено и пожељно славити пронацистичке идеологије. Зато сам то предложио председнику владе, помало и цинично, да ставимо то у агенду код преговора са Европском унијом, јер би Србија могла доста да помогне, пошто је српски народ неспорно једна од највећих жртава нацизма у прошлом веку.

Ко и зашто Србима намеће кривицу тражећи да признамо наводни геноцид у Сребреници?

Иако је у суштини Хашког трибунала било да је кривична одговорност за ратне злочине и геноцид индивидуална, а не национална, у међувремену се то претворило у политичку пропаганду против српског народа. Томе је и служила резолуција која је усвојена у Уједињеним нацијама прошле године, додуше врло неславно. Подсетићу вас и ваше читаоце да је за њу гласала мањина пуноправних држава чланица УН и да је на том гласању тај број пао испод 90 држава које су подржале ту резолуцију. Ако узмете у обзир које државе то нису признале и колико оне имају становника, мислим да три четвртине светске популације нису подржале ту и такву резолуцију. Та политика је једноставно пропала, али њени спонзори, пре свега Британци и Немци, наставиће то да гурају. Сигуран сам да ће бити притиска на Србију и наредних година да на „пригодан начин”, како то они кажу, обележава тај ратни злочин који они квалификују као геноцид. То што се догодило у Сребреници је тежак ратни злочин, да без суђења ликвидирате своје војне заробљенике, али о геноциду нема никаквог говора. Општински геноциди не постоје. То одвајање жена и деце показује да није постојала намера, јер код овог кривичног дела мора да постоји намера да сте хтели да уништите једну верску и етничку групу. И број људи који су настрадали такође је споран, али је несумњиво велики, а суд је утврдио више од 8.000 – није могао да угрози ту етничку заједницу која у Босни и Херцеговини има два милиона грађана.

Kaко поправити положај српског народа на Косову и Метохији?

Ја мислим на првом месту резолутнијом политиком, а став Народне странке, и то неколико година, да ми у Скупштини Србије морамо да одбацимо француско-немачки план и охридски импементациони споразум зато што су они противуставни. Морамо да задржимо права заснована на Резолуцији СБ УН 1244 да је немогуће да Косово и Метохија постане држава и члан Уједињених нација. Ми на тако нешто нисмо и никада не смемо да пристанемо, а познато је да би најмање две сталне чланице Савета безбедности ставиле вето на такву могућност. Тако да ће тзв. држава Косово остати у овом статусу и да никад неће постати нормална држава. Она то ни сада није, јер је реч о територији која се назива државом и под директном је контролом западних сила које воде ту државу. Срби који живе у гету у овом делу своје територије под покровитељством су тзв. Контакт групе, коју чине западне силе. Србија мора да има недвосмислено чврст став, тако да свима буде јасно да то никад нећемо признати. Оно што ова генерација политичара не сме да уради јесте нешто драстично лоше што би нас оквалификовало као најгору генерацију у историји. Ако ми данас нисмо у стању да решимо на начин који би био у складу са српским националним и државотворним интересима, онда бар да не покваримо и да оставимо следећим генерацијама које ће можда имати боље прилике да покушају да реше на бољи начин.

Организовање скупова испред зграда у Новом Саду у којима с породицама живе председник Српске напредне странке Милош Вучевић, градоначелник Жарко Мићин, председница покрајинске владе Маја Гојковић и ректор Универзитета у Новом Саду Дејан Мадић апсолутно је неприхватљиво. Тиме се ништа не постиже а они који то раде нису изабрали баш паметан начин отпора власти којој желе да виде леђа.

„До сада је било неписано правило да се, без обзира на политичке разлике које постоје, у Србији не дира људима у породицу и кућу. Колико знам, Вучевић и Мићин имају и малолетну децу, па је тај протест испред њихових кућа узнемиравајући. Ако не за њих као искусне политичаре, онда сигурно за њихове породице, и тако нешто треба избегавати”, каже Гајић.

Интервју приреидио Дејан Спаловић