Идемо у сусрет новој школској години, која деци доноси радост дружења и откривања нових светова, а родитељима углавном бриге. АЛИ НЕКИМ БРИГАМА У ШКОЛИ НИЈЕ МЕСТО.
Скоро да нема особе која није бар на неки начин информисана да се „нешто десило у основној школи у Мрчајевцима“. Тишина која је јечала иза врата ове школе оставила је простора за теорије завере, али и за оправдана питања и бојазан сваког родитеља за оно што нам је најбитније на свету, а то је питање да ли су нам деца безбедна у школи!?
Свесна да погрешна реч може да изазове много више од ћутања, ипак мислим да морамо да проговоримо о проблемима, јер само тако можемо да их решимо. Врло је важно било, а време за то је прошло, да се пошаље јасна порука да насилници не смеју бити заштићени, и да значај злостављања не сме бити умањен без обзира на социјални и материјални положај породица и насилника и жртве.
Дакле, крајем претходне школске године у згради Основне школе у Мрчајевцима десило се насиље. Мештани, пре свега родитељи, били су шокирани и узнемирени. Дете над којим је извршено насиље трпи последице већ месецима, до данас. Све ове околности буде врло оправдану узнемиреност јавности.
Очигледно је да Школа као установа није правовремено одреаговала и није послала јасну поруку да насиље у школи не сме бити толерисано, посебно после стравичног злочина у Рибникару. А да ли нас је Рибникар опаметио и нечему научио? Зашто школе и тужилаштво и даље беже од институционализације насиља? Ово, нажалост, није први случај бежања од благовременог и законски обавезног поступања.
Школама су и те како на располагању Законом прописани инструменти, као подршка и у превенцији насиља и у случајевима насиља, Правилник о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање, те национална платформа за превенцију насиља „Чувам те“ која је намењена едукацији ученика, наставника и родитеља. Питам се да ли се и колико ови Законом обавезујући протоколи користе и да ли су школе одговорне уколико према истим не поступају.
Да ли је у школи у Мрчајевцима Тим за заштиту од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања поступио у складу са процедуром и одредио ниво насиља, да ли је предузео мере или не, у законски прописаним роковима, или се заједници шаље јасна порука да се мере заправо предузимају како би насилнички догађај заобишао институционалну процедуру? Да ли је школа требало да комуницира са јавношћу како би се послала порука да се отворено и професионално ради на сузбијању насиља? Цитираћу само један део из Правилника:“ Уколико је комуникација са медијима неопходна, одговран је директор…“
И коначно, ако је у овако озбиљној ситуацији Школа показала крајњу непрофесионалност и немогућност ношења са кризном ситуацијом, питам се колико је случајева насиља пре овог немилог догађаја такође завршило „под тепихом“.
Ако је школа образовно васпитна установа, да ли је њен циљ да ученици савладају таблицу множења, разломке и врсте бескичмењака, или је подједнако важно да развију комуникацију и сарадњу, поштовање различитости и толеранцију. Да ли ти мали људи треба само да напуне главе подацима из прошлости или треба да представљају цивилизацијски помак своје породице и постану носиоци боље будућности друштва као целине. Коначно, да ли је један од најважнијих циљева образовања и васпитања научити да је насиље неприхватљиво, недозвољено и кажњиво. Да ли је школа у Мрчајевцима на челу са директорком огледало такве установе? Или је та иста школа заправо својим поступањем довела до тога да и дан данас злостављени ученик трпи двоструко насиље? Коју поруку школа шаље осталим ученицима да препознају, схвате и евентуално пријаве насиље?
Много је питања и сумњи. Учење почиње у породици, у школи расте и развија се. Јер где би се ако не у школи, знање претварало у мудрост, а дете у личност спремну за живот? Зар управо школа није место где се стичу праве животне вештине, вредности и темељи за будућност?
Виолета Марковић
Одборница Народне странке
Скупштине града Чачка
