За изборне законе се сматра да су основни закони демократије, због чега је веома важно да се изборни законски оквир константно унапређује. Ипак, оно што није добра демократска пракса јесте да се измене изборних закона усвајају у изборној години, јер то може изазвати додатне политичке несугласице.
Што се тиче предложеног сета изборних закона, сматрам да је добро што су изменама Закона о Уставном суду прецизније дефинисани рокови за поступање и одлучивање. То представља корак напред у правцу ефикаснијег решавања изборних спорова.
Међутим, када је реч о изборним роковима, мишљења сам да би они, управо због хитности изборног поступка, требало да буду краћи. Сматрам да рок за одлучивање Уставног суда не би требало да буде 20 дана, већ највише 10 дана.
Такође, предложеним изменама рок за понављање избора продужен је са 10 на 30 дана. Сматрам да изборне спорове треба решавати у што краћем року, како би се смањиле политичке тензије, неизвесност и продужавање изборног процеса, те да поновљени избори треба да буду организовани што пре по окончању спора, а не тек у року од 30 дана.
Што се тиче измена Закона о избору народних посланика и Закона о локалним изборима, оне доносе највећи број новина и пре свега се односе на професионализацију изборних органа, поступак прикупљања потписа, исправку недостатака изборних листа, кривичну одговорност за злоупотребе и статус изборних листа националних мањина.
Увођење обавезне обуке и сертификације за чланове изборних органа представља важан корак ка професионализацији изборног процеса. У пракси се често показује да чланови бирачких одбора немају довољно знања, што доводи до техничких грешака и различитих неправилности.
Међутим, предлог да и чланови бирачког одбора у проширеном саставу, односно контролори, морају имати сертификат, значајно отежава мањим и новим политичким актерима да обезбеде контролу изборног процеса. Такво решење може довести у питање поверење у изборни процес и изазвати додатне политичке тензије. Због тога сматрам да ова обавеза не би требало да се односи на проширени састав бирачких одбора.
Такође, рок важења сертификата од три године може представљати проблем у пракси. Имајући у виду да се избори одржавају у различитим изборним циклусима ( народни посланици и одборници бирају се на четири године, а председник Републике на пет година), овако кратак рок може довести до додатних трошкова и организационих проблема, што потенцијално може утицати на квалитет изборне администрације. Због тога сматрам да би рок важења сертификата требало продужити на најмање шест година.
Једна од значајних измена односи се на могућност да бирач подржи више изборних листа. Ово решење може допринети већем политичком плурализму и олакшати учешће мањих политичких субјеката.
Ипак, поставља се питање да ли је постојећи систем прикупљања потписа уопште оправдан када је реч о регистрованим политичким странкама. Наиме, политичке странке већ приликом регистрације прикупљају значајан број оверених потписа, те је упитно због чега би тај поступак морале да понављају пред сваке изборе. Зато сматрам да би обавезу прикупљања потписа требало задржати само за групе грађана. Такве праксе постоје у Норвешкој и Данској, а у Немачкој парламентарне странке нису у обавези да прикупљају потписе, док је у суседним државама овај проступак знатно олакшан.
Увођење обавезе подношења кривичних пријава у случају злоупотребе потписа представља позитиван корак ка заштити изборног процеса. Међутим, уколико би се систем прикупљања потписа укинуо или значајно изменио, ову одлуку би требало преиспитати.
Посебно значајна новина јесте могућност исправке недостатака изборних листа, која је уведена брисањем одредби које су омогућавале њихово аутоматско одбијање. То представља корак ка правичнијем изборном процесу, јер се политичким актерима даје могућност да отклоне формалне недостатке својих изборних листа.
Питање статуса изборних листа националних мањина у последње време налази се у жижи јавности, пре свега због изборних погодности које ове листе имају, нарочито у погледу изборног прага и поступка регистрације. Предложеним изменама настоји се да се ограничи могућност злоупотребе овог статуса. Прецизније дефинисање услова за стицање статуса мањинске листе може допринети већој транспарентности изборног процеса, зато је веома битно како ће се ово правило примењивати.
У Србији данас постоји 127 политичких странака, од којих су готово две трећине странке националних мањина, што додатно указује на значај јасног и доследног уређења ове области.
Предложене измене изборних закона представљају одређени корак напред, али процес реформе изборног система не сме да се заустави на овим изменама, већ мора бити настављен кроз даље унапређење изборног законодавства и јачање поверења грађана у изборни процес.
Посебно је важно разматрати моделе који би грађанима омогућили да непосредније бирају своје представнике, гласајући за име и презиме, а не искључиво за страначке листе. Једно од могућих решења које предлаже Народна странка, јесте персонализовани пропорционални изборни систем и директан избор председника општина и градоначелника.
Никола Драговић
председник Извршног одбора Народне странке
