Члан 2, Закона о високом образовању указује на једну од основних одредби високог образовања: “Делатност високог образовања од посебног је значаја за Републику Србију (у даљем тексту: Република) и део је међународног, а посебно европског, образовног, научног, односно уметничког простора.”
Влада у техничком мандату је пре два дана донела Уредбу о измени Уредбе о нормативима и стандардима услова рада универзитета и факултета за делатност која се финансира из буџета. Овом Уредбом измењен је однос наставног и научноистраживачког рада професора, који је до сада био 50:50 %, односно 20 сати наставних активности и 20 сати научноистраживачког рада у току радне недеље.
Новом Уредбом Влада је преко ноћи преиначила расподелу радних активности тако да је за наставу определила 35 сати а за научноистраживачке активности 5 сати недељно, чиме је удео наставе у радним активностима повећан на преко 85% а научноистраживачког рада смањен испод 15%.
Оваквим поступањем Влада није спровела обавезујућу законску процедуру и није испоштовала Закон о високом образовању, који владу обавезује да нормативе рада универзитетских професора може да мења тек по претходно прибављеном мишљењу Националног савета и Конференције универзитета. Још једна у низу противуставних и противзаконитих одлука владе у техничком мандату.
По новој подели то би било 7 сати наставе дневно. Замислите квалитет такве наставе.
Шта је са изборима сарадника и наставника у више звање? Да ли асистенти, доценти и ванредни професори могу за 5 сати недељно да ураде научне радове који им се траже за изборе? Наравно да не могу. На овај начин им се практично ускраћује могућност напредовања.
Шта ће бити са акредитацијом факултета с обзиром да ће са овако енормних повећањем броја наставних сати наставници бити у “црвеној зони” што онемогућава акредитацију једне установе.
Уредба даје покриће за “легално” умањење зараде наставницима и сарадницима на универзитетима на свега осмину њихових досадашњих зарада. Међутим ово није само питање плата, већ је читав низ активности попут квалитета наставе, акредитације факултета, напредовање сарадника и наставника бављење науком и квалитет научних радова доведено у питање.
Дуга је листа штетних последица по запослене у високом образовању, квалитет високог образовања наше деце али и перспективу високог образовања у нашој држави.
У тренутној ситуацији, ова Уредба има само један циљ, да се изврши притисак на наставнике и сараднике универзитета, да се изврши раслојавање међу њима, и да им се умањи (не исплати) зарада. Последње са покрићем “Уредба”.
Да ли је влада у техничком мандату доносећи Уредбу размишљала о делатности високог образовања као делатности од посебног је значаја за Републику Србију?
Др Јелена Поповић-Ђорђевић, професор
Универзитет у Београду
