Преузето са портала недељника НИН.

Владимир Гајић, адвокат и председник Народне странке, у разговору за НИН пре свега скреће пажњу на чињеницу да за више од две деценије, колико постоји, како се колоквијално зове, специјално тужилаштво у Београду, има много случајева од којих је јавност имала велика очекивања, а које су они изгубили на суду. Наш саговорник подсећа да су, уколико се погледа уназад у историју, то углавном све били предмети који су везани за борбу против корупције.

„Разлог због чега су им падале те оптужнице био је пре свега што су оне биле неутемељене. Сада када погледате уназад, од Цанета Суботића, Мишковића, оног предмета ‚Азотаре‘, предмета ‚Луке Београд‘… Све су то изгубили. Људи су проводили по годину, по годину и по дана у притвору. Суђења су трајала десет година, што значи да је људима који су били под поступком на неки начин живот упропашћен – да би на крају били ослобођени. Изазвани огромни трошкови поступка, плаћене од стране државе огромне накнаде штете окривљенима који су неосновано били лишени слободе“, указује Гајић.

Говорећи о конкректном предмету у вези с последњим хапшењем, на основу онога што је могао да види из наредбе за спровођење истраге и решења о одређивању притвора – наш саговорник оцењује: „Он ће сигурно да пропадне“. Гајић наводи да за то има неколико разлога.

„Ја не знам да ли ‚специјално тужилаштво‘ није довољно упознато како функционише правни поредак у Србији или без обзира на то иду у овакве поступке на силу. Али овде када су у питању (бивши, прим. аут.) министри и Момировић и Весић, а такође и ово двоје државних службеника, помоћница министра грађевине Анита Димоски и Шурлан… Ти уговори које су они потписивали и њихово учешће није резултат њихове воље. То је била одлука Владе. Значи, Влада доноси закључак који је управни акт, која прихвата комерцијални уговор или анекс и одређује министра грађевине да закључи тај уговор. Па онда каже у посебној тачки у том закључку, одлуци Владе, да пре реализације буду обавештени ради издавања мишљења кључна министарства која су на било који начин са тим пројектом повезана. То су Министарство финансија које, наравно, плаћа све и води рачуна о буџетским средствима; Министарство трговине и Државно јавно правобранилаштво“, објашњава Гајић.

Он скреће пажњу да када се поменуте институције изјасне и кажу „немамо никакве примедбе, овај анекс је у реду, може да се потпише“ – тек онда министар потписује. Гајић указује да то није воља министра. С тим у вези, наш саговорник сматра да, ако је неко извршио кривично дело, то би могла да буде једино Влада, јер је она донела одлуку која је у складу са њеним надлежностима.

„А Влада, по члану 134 Устава има функционални имунитет, значи не може кривично да одговара за своје одлуке. За оно што гласате на Влади као министар – не можете да одговарате кривично. Исто као што, рецимо, народни посланици у Скупштини не могу да одговарају за оно што говоре или због онога за шта су гласали. Дешава се да Скупштина усвоји неуставан закон, па Уставни суд то после поништи, али нико не иде у затвор због тога“, појашњава Гајић.

Како каже, у овом случају то је правно „као врата“ и то доводи у питање основе сумње који су општи услов за одређивање притвора у односу на четворо поменутих лица. Гајић додаје да је у случају Шурлана одлуку за њега донела Скупштина Инфраструктуре железница Србије, на чијем је челу донедавно био проректор Универзитета у Београду Небојша Бојовић, и те одлуке потписује управо он, те да он одређује генералном директору да приступи и да потпише тај анекс уговора. Ако је Тужилаштво консеквентно, наставља Гајић, и ако поступа на исти начин у односу на сва лица, поставља се питање зашто онда нису ухапсили проректора Бојовића.

„У сваком случају, овде нема елемената да се води поступак. Није немогуће уопште да је у целом том пројекту било корупције, али ово је начин да ‚специјално тужилаштво‘ заснује надлежности, јер без Момировића и Весића они не могу да буду надлежни. После девет месеци од пада надстрешнице, када је сигурно јавност била узнемирена, сви ови из Новог Сада су пуштени из притвора, зато што је престала та узнемиреност после шест-седам месеци. Немогуће је да они сада буду затворени по тој тачки четири за одређивање притвора, зато што је сад јавност узнемирена. Односно, Тужилаштво би морало да докаже да суд цени да сада постоји узнемирење јавности и да би се јавност још више узнемирила када би се они бранили са слободе“, истиче Гајић.

Он изводи закључак да је све што се дешава у складу са, како каже, јавашлуком у правосуђу, те да ће све то да пропадне, а за то време ће поменути људи да седе у притвору, док се не промени нека политика која иза тога стоји.

„Да ли се Тужилаштво одметнуло или није – то стварно не знам. Немам приступ обавештајним подацима који имају такав квалитет да бих то могао да знам. Али, ово што су сад урадили, са правне тачке, гледам чисто као адвокат… То нема никаквог утемељења“, тврди Гајић.

Цео текст доступан је ОВДЕ.